Оно што је божанско у човеку је способност да чини добро.

Легенда о Нарцису…

Легенда о Нарцису…

Нарцис је био син водене виле, Лириопе, и речног бога, Кефиса, бога исте реке у којој су Деукалион и Пира опрали своје грехе пре него су постали родитељи нове људске расе после потопа. Пророк Тиресија је на рођењу Нарциса прорекао да ће он живети дуго, под условом да не упозна себе. Нико није био сигуран шта ово предсказање заправо значи, а постало је јасно прекасно, у тренутку када је био на прекретници између дечаштва и пунолетства.

Нарцис је био најзгоднији од свих младића, и мада он сам није одговорио ни на чија удварања, многи су у себи осетили комешање сексуалне жеље за њим. Он је остајао по страни и тада је више волео да лови дивље животиње него да ужива у друштву људи или нимфи.

Једног дана срела га је нимфа Ехо и заљубила се у њега чим га је видела. У то време она је била нимфа и била је проклета да никада не к аже ништа ново, већ да само понавља последњи део било чега што је чула од неког другог. Ово проклетство дала јој је Хера (Јунона), краљица богова, јер јој је брбљивица Ехо често скретала пажњу док је покушавала да види како њен самовољни муж ужива са осталим нимфама.

„Ти и даље можеш ћеретати“, рекла јој је Хера, „али ништа од тога што кажеш неће бити твоје“.

Ехо је чезнула да каже Нарцису колико га је волела, али је морала да ћути све док није могла да чује неког другог, надајући се да ће они изговорити за њу оно што жели да му каже. Нарцис је чуо шуштање међу дрвећем и упитао је, „Да ли је неко у жбуњу?“ Ехо је одговорила „У жбуњу“. Он је рекао, „Изађи и дозволи да те видим“, док је она одговорила, „Дај да те видим“. Онда је изашла на отворено, храбро му пришла и загрлила га својим рукама. На тренутак Нарцис је био тако изненађен да није урадио ништа, али је већ следећег тренутка одгурнуо, рекавши: „Држи своје руке даље од мене! Гадиш ми се! Немој ме додиривати тако никад више!“ А све што је јадна Ехо могла да каже било је: „Додируј ме тако.“

Ехо је венула за Нарцисовом љубављу. Престала је да једе, скривала се од осталих нимфи и на крају је њено тело у потпуности нестало. Све што је од ње остало био је глас, који и даље понавља оно последње што неко каже. Нарцис једноставно није марио за Ехине патње, као ни за патње хиљаде других, чију је љубав одбио. Једног дана је неко, ко је уздисао за Нарцисом, постао веома љут. Молио се боговима да се мрзовољни дечак заљуби и буде третиран лоше, онако како се и он сам понашао према другима.

Нарцис је, једног дана, отишао у лов, као што је иначе чинио, и почео да осећа жеђ под јачином подневне врелине. Пронашао је језеро и клекао да се напије воде, али је угледао сопствени одраз у мирној води и одмах се заљубио. Покушао је да убеди себе да је лице, које је видео у води, било лице неког другог, неког ко му се ругао тако што је копирао све његове радње. Нарцис је испружио руку како би дотакао драгог дечака у води а дечак би за узврат испружио своју руку, али све што је могао да осети, уместо топлих прстију, била је хладна вода. Он је покушао да пољуби свог миљеника, али иако се лице из воде приближавало, све што су његове усне додирнуле била је вода. Нарцис није могао да једе, није могао да спава и није могао да напусти воду. Он је знао да се заљубио у сопствени одраз, али је његово срце игнорисало све што му је ум говорио. Прижељкивао је да одвоји себе од себе како би могао да се воли, што му је и била жеља. И тако, Нарцис је венуо као што је и Ехо радила, све док није био на ивици смрти.

Онда се Ехо вратила до језера, слушајући свог вољеног Нарциса последњи пут. „Тако сам очајан“, стењао је, а Ехо је одговорила, „Тако сам очајна“. Нарцис је јецао, „Моја љубав је узалудна“, а Ехо је узвратила: „Моја љубав је узалудна“. Више није имао снаге да говори, и ускоро је био мртав. Нимфе су оплакивале његово јалово тело и припремале га за погребни обред, али када су биле спремне, његовог тела више није било. Постало је бледи жуто бели цвет са латицама у облику трубе, који цвета сваког раног пролећа. Тако је настао први нарцис.

 

Цвет у који се претворио Нарцис до дана данашњег носи његово име. У старовековној Спарти нарцис је био омиљени орнамент, а у другим грчким покрајинама цвет смрти. Језеро у ком се Нарцис утопио налазило се на обронцима Хеликона, у близини Теспије. Његово име је ушло и у научну терминологију, као ознака патолошког самољубља, загледаности у себе, „нарцизма“.

Уширокој употреби, појмови нарцис, нарцисоидност и нарцисоидан, подразумевају једну  уображеност и примењују се на људе чије су амбиције и аспирације много веће од њихових видљивих способности или надарености.

Овај поремећај се  препознаје се по најмање пет следећих симптома:

1.   Претеран осећај самоважности (нпр. претерују кад причају о својим достигнућима и очекују признања иако их нису заслужили). Нарциси ће тврдити како постижу спектакуларне резултате не улажући неки велики труд или инвестиције, остављајући утисак да су некако њихово време и новац вреднији од времена и новца других људи. Неки нарциси бомбастично хвалисају и величају сами себе,
међутим, многи од њих су неупадљиви у јавности, штедећи своју сујету и аутократско понашање за оне који су им најближи и најдражи.

2.   Преокупација фантазијама безграничног успеха, моћи, бриљантности, лепоте или идеалне љубави.

3.   Нарцис верује да је он „посебан“ и да њега могу разумети само они који су му слични, тј. људи који махом имају висок статус у друштву; тако се он једино с њима може асоцирати, јер они мисле да је свако ко није посебан или супериоран, једноставно безвредан. По самој својој дефиницији нормални људи нису ни посебни ни супериорни, тако да су они за нарцисе безначајни.

4.  Захтевају од других да им се прекомерно диве, на два начина: они желе награде, комплименте, послушност других, као и то да им други цело време завиде; жуде да чују како је све што они раде боље од оног шта раде други. Овде се не ради о томе да они очекују неку искреност, њима је битно да им се то понавља што чешће и што гласније.

5.  Нарцис увек сматра да има право на нешто – они очекују од других да се ови аутоматски слажу с њиховим жељама. Кад нарцис пожели нешто да уради, сви они око њега морају одмах престати са свим што су до тада радили како би могли радити оно што нарцис жели. Уколико се његова очекивања не испуне, код нарцисаће одмах уследити излив беса или фрустрација.

6.  Себично искориштавање других с циљем постизања својих властитих циљева.

7.  Недостатак емпатије – нису вољни или способни да препознају потребе и осјећања других људи, нити да с њима саосећају. Они се „искључе“ кад другиљуди причају о својим проблемима.

8.  Често завиде другима и верују да други завиде њима.

9.  Показују арогантно, надмено, снисходљиво понашање и ставове као и презир према другима.

(Како препознати нарциса: http://www.halcyon.com/jmashmun/npd/howto.html

Фројд је за нарцисе говорио да се ти људи понашају као да су заљубљени у саме себе. Они су заљубљени у једну идеалну слику себе – или желе да буду у љубави са тим својим лажним ја; веома је тешко рећи шта се ту стварно дешава.

Скоро свако има неке нарцисоидне црте. Могуће је да човек буде арогантан, себичан, уображен или ‘изван сваког додира’ а да истовремено није нарцис. Међутим, с нормалним људима, без обзира на то колико су тешки, могуће је остварити неки напредак, бар привремено, ако им рецимо кажемо нешто у смислу: „Молим те, имај срца“. Ово не помаже код нарциса; у ствари, то обично направи ствари још горима.

Зашто овај текст? Наравно, због пролећа. Волим нарцисе, а кад је у питању нарцисоидност, питам се колико смо сви ми, неки мање неки више, или некад мање а некад више, „заљубљени“ у своје личне ставове. Не дозвољавамо свом срцу и свомразуму да буду отворени за дијалог. Не схватамо колико губимо, баш као што је некад давно изгубио тај прекрасни младић крај језера.

АЛХЕМИЧАР(Пауло Коељо)
Када је Нарцис умро, дошле шумске нимфе и затекле дотле слатководно језеро претворено у крчаг сланих суза.
„Засто плачеш“? Упиташе шумске нимфе.
„Плачем за Нарцисом“, рече језеро.
„Ах,нимало нас не чуди што плачеш због Нарциса“, наставише оне.
„И поред тога што смо ми све стално трчале за њим по шуми, ти си било једино које је имало прилику да изблиза посматра његову лепоту.“ „Па зар је нарцис био леп“? упита језеро.
„А ко би то осим тебе могао боље да зна“? Одговорише изненађене нимфе.
“ На крају крајева, он се свакога дана са твојих обала нагињао над тебе“.
Језеро је за тренутак заћутало. Најзад рече:“ Ја плачем за Нарцисом, али никад нисам приметило да је Нарцис леп. Оплакујем Нарциса зато што сам, увек када би се он нагао над мене, могло у дну његових очију да видим одраз сопствене лепоте“.

Треба ли можда, да застанемо, размислимо…и упитамо се:
Јесмо ли ми, препознали свој лик, из неких тренутака нашег живота, огледајући се у причи о Нарцису и језеру, или исто као Нарцис, нисмо знали, да смо то, ми или да нас неко језеро посматра?

Advertisements

Коментари на: "Легенда о Нарцису…" (1)

  1. Gordana рече:

    Пробала како изгледа радити са Windows Live Weiter-om.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: